Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 170. deo

~ Moj tata ~
●170.deo●
✻NAKON NEDELJU DANA✻
✦Astra✦
Potpisala sam se na vrhu papira, te sam prišla katedri i pružila profesoru urađen test.
Profesor: Već si gotova, Astra?
Astra: Da. Mogu li ispred amfiteatra da sačekam Magdalenu?
Profesor: Naravno.
Tiho sam iz svoje klupe pokupila svoje stvari i napustila ostale studente koji su još uvek radili test. Sela sam na malu klupicu u hodniku ispred amfiteatra i leđima se naslonila na popločan zid. Po običaju, čekala me je Maksova poruka. Nova je, stigla je pre samo pet minuta.
"Kako je prošao test, zvezdo?"
Nasmejala sam se tiho i otkucala odgovor.
"Prati predavanje, ne kuckaj meni poruke."
Cupkala sam nogama znajući da me neće poslušati i da će nastaviti da mi šalje poruke.
"Ti si moje najdraže predavanje."
Prekrila sam usta rukom kako se ne bih glasno smejala. Nisam bila svesna da u par reči neki momak može da me nasmeje i oraspoloži.
Sa zaljubljenim smeškom na licu sam čačkala telefon i nekako završila u galeriji. Na samom početku je bila gomila slika sa Maksom sa našeg prvog sastanka. Ležali smo zagrljeni obasjani mesečevom svetlošću. Obrazi su mi se zagrejali setivši se te večeri i jutra nakon toga. Ispao je pravi džentlmen, vratio me je tačno u ponoć kući. U autu sam zaspala, a nežnim poljupcima na usnama me je probudio i ispratio do samih vrata stana. Tek na vratima mi je priznao da mu je tata priznao da mu se dopao.
"Ali to mora ostati tajna, inače će misliti da sam ga izdao..!", pripretio je slatko prstom i coknuo usnama o moje za laku noć.
Ćutala sam o tome, a potajno sam se radovala jer se tati zaista dopao Maks. Plašila sam se da neće biti dobro, ali je to izgleda nemoguće kada je Maks u pitanju.
Listala sam još po galeriji i potom naišla na sliku sa Rafaelom. Nisam se setila da je obrišem. Osmeh mi je spao sa lica dok sam grčevito posmatrala njegovo lice. Smejao se, ali je sada to delovalo potpuno neiskreno. Oči su mu i bile radosne, ali pogled koji mi je onog dana uputio kada sam raskinula, ne mogu zaboraviti. Možda me je i voleo, ali je imao izbora. Mogli smo da budemo srećni da je on bio snažniji, da se odupreo tuđem uticaju. Ali nije, poslušao je druge i odlučio da uništi našu sreću, ako je uopšte i postojala.
Magdalena: Dobro si?
Astra: Da, da..!
Šmrknula sam, te je Magdalena sela kraj mene. Pogledala je u sliku sa Rafaelom i uzdahnula. Nije ni znala šta da mi kaže, sve je to bolna tema za mene. Čak i nakon dva meseca je bolno...
Magdalena: Želiš li da pričaš o tome? Ili nisi ni Maksu rekla?
Astra: Rekla sam mu, nisam mogla bez briga da budem sa njim dok mu ne ispričam svoju stranu priče. Pao mi je teret sa leđa kada sam sve rekla, a on je... on je sve to prihvatio i saslušao me bez ikakvih osuda.
Nasmešila sam se i zažmurila zabacujući glavu unazad, pravo na zid.
Magdalena: Voliš i dalje Rafaela?
Astra: Ne! Ljubav prema njemu je nestala onog dana kada je tatu povredio, a nastala je mržnja. Ne znam ni da li sam ga zaista i volela...
Namrštila sam se i u dva klika izbrisala poslednju fotografiju sa Rafaelom. Neka ostane zakopan u prošlosti. Ponovo sam otvorila sliku sa Maksom i kao po navici su se usne osmehnule.
Magdalena: Šta osećaš prema Maksu?
Nežno sam vrhom prsta prešla po ekranu gde je njegovo lice i zakikotala se.
Astra: Volim ga. Volim Maksa, istinski ga volim. Ovo sa njim je prava ljubav, ljubav kakvu sam želela i o kakvoj sam maštala oduvek.
Magdalena se nasmejala i privukla me u zagrljaj.
Magdalena: Rizik je ipak ispao pozitivan. Nisi smela da propustiš ovakvu priliku. Ako je Maks tvoja prava ljubav, uzećeš ovu priliku pod ruku i nećeš je nikada pustiti.
Astra: Misliš li da sam i ja njegova prava ljubav?
Ispod oka me je pogledala podsećajući me šta je sve za mene uradio i rekao.
Magdalena: Ja samo čekam vaše venčanje, znam da vas to čeka.
Ugrizla sam se za unutrašnjost obraza već puštajući maštu da mi odluta.
Venčanje, naše venčanje...
Možda jednog dana...