Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 153. deo

~ Moj tata ~
●153.deo●
✦Astra✦
Dok sam slagala letnju odeću u najnižu fioku jer mi do proleća sigurno neće zatrebati, slučajno sam načula mamin i tatin razgovor. Nisam mogla da odolim, a da ne stanem kod vrata i poslušam još malo.
Anastasija: Negativno je..
Ivan: Nemoj biti tužna.. Nadajmo se da će sledeći mesec biti naš.
Pričali su o.. bebi? Osmeh mi se našao na licu budeći mi radost. Možda se u ovom stanu uskoro začuje plač bebe..!
Vratila sam se pakovanju garderobe dajući im privatnosti. Zamisli, još jedna bebica. Bila bih starija sestra, ili malom bratu ili maloj sestrici. Možda jedna beba i treba da dođe kako bi se svi problemi zaboravili. Kamo sreće da ih i ja mogu zaboraviti tako lako... Odmahnula sam glavom vraćajući se svom poslu, ali sam opet čula glasove. I to kako se pojačavaju.
Anastasija: Tu je ona, slobodno uđi. Astra dušo, došla ti je Magdalena!
Mama se osmehnula otvorivši vrata, te se Magdalena u pastelno zelenom kaputu pojavila sa smeškom.
Magdalena: Hvala Vam..!
Ostavila nas je same, te me je Magdalena odmah zagrlila. Zaista smo se zbližile, na većini predavanja smo zajedno sedele, a često bi nakon tih časova išle na toplu čokoladu, u isti kafić gde smo i prvog dana sedele.
Magdalena: Subota je, šta ćeš u sobi?
Astra: Malo raspremam, držim sebe zauzetom. Da ne razmišljam o prošlosti...
Još uvek su me mučili košmari i teške misli o svim mojim postupcima da sam samo tražila kako da na njih zaboravim. Bar na kratko.
Magdalena: Treba da izađeš negde, u neki klub ili restoran. Malo da se opustiš.
Astra: Ne mogu se opustiti posle svega, niti se mogu provoditi. Ne ide da se sada provodim i đuskam, a počinila sam težak zločin.
Uzdahnula sam i sela na ivicu kreveta, a Magdalena je stavila ruke na bokove.
Magdalena: Ne možeš se ovako kažnjavati, znam šta pokušavaš. Izlazimo večeras, nema rasprave!
Astra: Ne mogu, zaista ne mogu. Bar ne ovaj vikend.
Magdalena: Onda sledeći. Može?
Pružila mi je upečatljivi pogled, te sam odmahnula glavom. Uporna je.
Astra: Može, ali videćemo još.
Nasmešila se, te je polako prišla uramljenim slikama na zidu iznad komode.
Magdalena: Baš si bila slatka beba.
Astra: Tu sam imala šest meseci, i to je moj prvi doček Nove godine. Kao da sam znala da je to veče proslava, ostala sam budna do ponoći da dočekam Novu godinu sa tatom.
Nasmešile smo se obe, te je Magdalena prešla prstima preko crteža mene i mog pozlaćenog imena ispod.
Magdalena: Ovo je tvoj tata nacrtao?
Astra: Da, te iste večeri. Tu se vidi i moja šaka. Napravio je još gomilu crteža, sve ih čuvam u fiokama.
Magdalena: Imaš zlatnog oca. A i majku. Izbavili su te, ali nemoj da se kriješ u kući. Izađi i živi, zbog toga su te i izvukli.
Sa jedne strane je imala pravo, treba da izađem negde i da se vratim u normalu. Da vidim kako ljudi funkcionišu. Ali sa druge strane, ja nisam mogla. Kako da izađem, da se smejem i da plešem? Kako da se nosim sa stravičnom prošlošću koja mi dahće za vratom?