Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 41. deo

~ Moj tata ~
●41.deo●
✦Lazar✦
Mark: Mogu li se onda brakom iskupiti?
Ne, ovo se ne dešava. Ni treptanje mi nije pomoglo, mirno je stajao držeći prsten u šaci pred Valentinom. Dođavola, ovo je stvarnost!
Valentina: Molim?
Mark: Nadam se da ću brakom uspeti da dokažem svoju iskrenost.
Zažmurio sam i okrenuo se ne mogavši da gledam ovaj prizor. Pred mojim očima je prosi..! Krivica mi se povećavala, u glavi mi je zvonilo, a ruke samo što ne udarim u zid. Mrzim sam sebe, mrzim Marka, mrzim ceo svet u ovom trenutku! Oči su me polako peckale iznutra, suze su naišle. Posle toliko vremena, ponovo su sa mnom, ponovo mi prave žive rane. Tišina se orila prostorijom, a ja sam bio prevelika kukavica da se okrenem i vidim pravo stanje. Ne mogu se okrenuti i videti da ima prsten na ruci.. Ne mogu podneti da nosi prsten koji nije od mene!
A onda, vrata su se bez reči zatvorila. Da li je prihvatila njegovu ponudu? Da li je otišla sa njim posle svega? Zašto nije ostala sa tobom?!
Lazar: Da, baš će sa tobom da bude kad si narkoman..!
Besno prosikćem kroz stisnute zube pun ogorčenosti. Sve si sjebao, Lazare. Otišla je sa njim... Suze su konačno prevagnule i sišle niz moje obraze. Ćutao sam u stanu svestan da sam je sada zauvek izgubio.
Topli prsti su se našli sa obe strane mog struka i skliznuli su napred ka mom stomaku. Spustio sam naglo pogled i ugledao dve blede šake kako me stežu otpozadi. Leđa su mi se od vrelog daha ugrejala, te se začu tihi Valentinin uzdah.
Valentina: Nemoj više ikada da si sebe nazvao narkomanom...
U cugu izusti, te se zbunjeno okrenem. Zaboravio sam i da sam zaplakao, sve dok mi svojim palčevima nije obrisala suze.
Lazar: Zar nisi... otišla?
Valentina: Zašto bih bila sa njim kada imam nekoga kome je zaista stalo do mene?
Skupio sam obrve razmišljajući trista na sat da li misli na mene ili ne. I pre nego što sam uspeo da progovorim, propela se na prste i nežno spustila svoje usne na moje. Bile su mekanije nego što sam očekivao. Prelazile su ovlaš preko mojih suvih i nervoznih usana i za čas ih je opustila.
Valentina: Znam da nije do alkohola...
Prošaputa blizu mojih usana, te zavuče prste iza mog vrata. Buknulo je srce u meni, stegnuo sam je za struk i privukao u jači poljubac. Uzdasi su nam se izmešali i u tihoj dnevnoj sobi su poljupci samo odjekivali.
Lazar: Ivan ti je rekao..
Valentina: Drago mi je da jeste..
Osmehnem se na tren ostavljajući sve svoje brige po strani, pa je nežno odguram do zida. Držala je obe ruke obavijene oko mog vrata, a terala me je da poludim. Kao da su prošli sati i sati dok smo se ljubili, a meni ni sati ni dani ne bi bili dovoljni.
Valentina: Zašto mi samo nisi rekao..?
Upita spuštajući dlanove na moje obraze, pa nam spoji čela. Ne mogu joj reći sve brige, sve crne misli koje imam.
Lazar: Nisam smeo..
Ponovo me umiri poljupcem, te se šakama zadržim za zid kraj njene glave. Da ne znam šta je sve preživela, ne bih se sada suzdržavao.
Valentina: Nisi ni ti kriv.. Ja sam ta koja ništa nije videla.. a trebalo je da vidim.
Lazar: Ja nemam ništa, ništa ne mogu da ti dam. Ni kuću, ni auto, novac...
Valentina: Ali možeš ljubav. To je jedino što želim... Ljubav možeš da mi pružiš, zar ne?
Uz osmeh me upita, te odmahnem glavom.
Lazar: Naravno da mogu.
Gladno se sjurim na njene usne obeležavajući ih svuda. Sva moja mašta i jedina želja koju sam imao se najzad ostvarila..! Ljubim je...
Lazar: Ostvaruje mi se želja.. Bože, koliko te samo volim..!
Zadrhtali su mi prsti u njenoj kosi dok sam izgovarao te reči, svestan konačno da ih mogu reći naglas.
Valentina: Trebaće mi samo malo vremena.. da osećam onoliko koliko i ti...
Užurbano je ljubila moju i gornju i donju usnu dok sam neprestano klimao glavom. Da moram da čekam i trideset godina, čekao bih je...