Moj tata (Prva sezona)

Moj tata - 149. deo

~ Moj tata ~
●149.deo●
✻SLEDEĆE JUTRO✻
✦Ivan✦
Anastasija je još uvek spavala čvrsto kraj mene, te sam se polako izvukao iz njenog zagrljaja i otišao u kuhinju. Počeo sam sa spremanjem obilnog doručka, a deo sam odvojio na poslužavnik za Astru. Iscedio sam i pomorandže za sok i dekorisao ceo doručak na poslužavniku. Imali smo težak dan i težak mesec iza sebe i svi smo bili iscrpljeni, te verujem da smo noćas svi fino spavali.
Spremanje ovakvog doručka me je podsetilo na rane dane sa malom Astrom. Vikendom bi spavala duže, a ja bih je iznenadio doručkom u krevetu. Rešio sam da tako uradim i ovo jutro.
Tiho sam otvorio vrata njene sobe i pomazio je po obrazu dok je još spavala.
Ivan: Dobro jutro, zvezdice...
Protrljala je oči i uspravila se zevajući pospano.
Astra: Jel to doručak za mene..?
Ivan: Naravno, za moju jedinu zvezdicu..!
Sa smeškom je uzela zalogaj dok sam sedeo na krevetu ispod njenih stopala. Halapljivo je jela i pila sok i srce mi je zatreperilo pri tom prizoru.
Ivan: Nismo imali prilike na miru da porazgovaramo. Sve je bilo u haosu.
Astra: U haosu koji sam ja napravila jer sam nepromišljena.
Ivan: Bila si ishitrena, donela si pogrešnu odluku. Vrlo je velika greška, ali si shvatila to i sama.
Astra: Da...
Pomerila je poslužavnik u stranu i spustila pogled na svoje ruke.
Ivan: Kako se osećaš sada kada se sve završilo napokon?
Astra: Osećam se kao da sam nepravedna.
U trenu je odgovorila, te sam zbunjeno skupio obrve. Ponovo su joj se suze skupile u očima.
Astra: Rafaelove i moje greške su iste, a ja nisam dobila kaznu. Trebalo bi da budem srećna, ali istinski nisam. On će provesti život iza rešetaka, a ja sam izašla na slobodu. Kako da živim normalno posle svega? Nikad neću biti srećna, uvek će mi to biti u mislima...
Skliznule su joj suze niz obraze i poletela je u moj zagrljaj. Kao da mi nije dosta njene boli, i sad kad je sve prošlo bol i dalje ne prolazi.
Ivan: Znam da misliš da je nepravedno, možda u neku ruku i jeste, ali to je najbolje rešenje za tebe. Ti si zbog mene počinila zločin, zbog svog oca. Ja ne mogu dopustiti da zbog mene stradaš. Sve bih dao za tebe, zvezdice...
Zajecala je tiho u mom zagrljaju, te sam je mazio po kosi. Duboko u sebi je znala sve ovo, ali će joj trebati vremena da se pomiri sa tim. Odmakla se i obrisala suze, te je iz fioke noćnog ormarića izvadila malu sličicu. Čuvala je Rajanovu sliku kraj svog kreveta.
Astra: Kada sam saznala za Rafaelovu prošlost i porodicu, otišla sam prvo kod Darije. Rešena sam bila da od nje počnem da odsecam prošlost. Pokazala sam joj njegovu sliku. Tata, bila je toliko hladnokrvna... nije se ni kajala što ga je ubila.
Ivan: Tu je razlika između vas dve. Ti si svesna svojih grešaka, a ona nije.
Palcem sam joj obrisao suze na obrazima, te mi je pružila sliku.
Astra: Kad je već sve prošlo, onda da završimo sa svime. Uzmi sliku, meni ne treba. Želim da živim bez te prošlosti. Živeću kao i do sada, ti si mi otac, Anastasija mi je majka. I to je sve, tako želim da bude.
Sa slabim osmehom sam uzeo sliku i stavio je u džep. Njena želja je da vodi normalan život, bez stresa, i to mora dobiti. Nisam znao da je išla kod Darije, ali neka je. Tako je preuzela stvari u svoje ruke.
Astra: Kako nisam dobila kaznu?
Ivan: Svaka sloboda ima svoju cenu, zvezdice.
Astra: Koja je moja cena..?
Uzdahnuo sam i namestio malo bolje svoje naočare.
Ivan: U svakom poslu, na svakom radnom mestu imaš konkurenciju. Tako je imam i ja. Možda to nisam spominjao, ali nekoliko njih pokušavaju već par godina da me smaknu sa mog radnog mesta. Da ti ne bi provodila život u zatvoru, popustio sam. Dao sam im moje radno mesto.
Astra: Ostao si... bez posla? Zbog mene?
Ivan: Za tvoju slobodu i tvoj život bih sve dao. Anastasija ostaje da radi, a meni nije bilo teško da žrtvujem svoj posao. Nikad mi to ne bi bilo teško, zvezdice...
Zagrlila me je čvrsto i poljubila u obraz. Uvek su zagrljaji bili njeni znaci zahvalnosti.
Astra: Hvala ti što si mi ulepšao život...